О црквеном појању

Црквено појање представља једногласно пјевање црквених молитава у оквиру дневних, седмичних и годишњих богослужбених циклуса Православне Цркве. Најранија свједочанства о хришћанском богослужбеном пјевању налазимо у самом Светом Писму. По свједочанству Еванђелиста, на Тајној Вечери Господ је отпојао хвалу (Мт 26,30; Мк 14,26), а Апостол Павле у посланицама препоручује хришћанима пјевање (Еф 5,18).

Од најстаријих времена Цркве па до наших дана, црквено појање остаје важна одлика православног богослужења чудесне моћи на срца вјерујућих. Оно уздиже осјећања душе у небеске висине Царства Божијег, гдје анђелски чинови непрестано појe пред пријестолом Господњим (Ис 6,1-3).

Развој српског црквеног појања повезан је са просвјетитељском дјелатношћу Светих братије Кирила и Методија. Савремено српско црквено појање обликовано је под различитим утицајима у 18. и 19. вијеку и забиљежено као „српско црквено народно појање" захваљујући Корнелију Станковићу и његовим сљедбеницима.